Kratka istorija pojma Pravednosti i Pravičnosti

Pojmovi Pravednosti i Pravičnosti, iako to deluje neobično i nelogično, usađeni su u nama. To su genetska osećanja kao i moralni postulati /ljubav prema porodici, ne ubiti, privrženost prema domovini itd./ i ta osećanja se mogu razvijati ili brusiti ali se ne mogu naučiti. To su apriori stavovi sa kojima smo rođeni i ti nas stavovi, između ostalog, čine svesnim i moralno  razvijenim ljudskim bićima.

Pravednost i pravičnost pretpostavljaju postojanje međuljudskih odnosa tj. mogu se iskazati samo u odnosu najmanje dva ljudska bića stoga možemo reći da su se pomenuti pojmovi razvijali i nastajali uporedo sa osvešćivanjem čoveka i vezani su sa razvitkom ljudske zajednice. Tako nailzimo na legende o pravednom poglavici svoga plemena, čitamo o pravednim kraljevima...

Definiciju, sistematizaciju, jasno određenje pojmova pravednosti i pravičnosti te ideju o nerazdvojivom odnosu pravednosti i prava dala je antička filozofska tradicija. Ne dugo zatim skolastičko doba ih je prekrilo idejom boga sto je značilo da je bog zadužen za sve moralno i pravedno unutar ali i izvan čoveka. Pojam apsoluta je naizgled rešio pitanje genetske pravednosti.  

Sa progresivnim napretkom ljudskog istraživanja ali i razvitkom prirodnih i društvenih nauka pojmovi pravičnosti i pravednosti su ponovo postali društveno aktuelni i implementirani u temelje prirodnog prava napr. francuska Izjava o pravima čovjeka i građanina i Američka deklaracija o nezavisnosti se temelji na idejama prirodnog prava, čime su i implicirani elementi doktrine antičkog pojma pravednosti. Naravno za diskusiju je u kojoj meri je to bila i namera zakonodavca i koliko su zaista imali na umu ove pojmove pri pisanju ovih zakonika. Ipak ima i ilustrativnijih primera poput primera Švajcarskog građanskog zakonika koji u svom prvom članu sadrži ovlaštenje dato sudiji da sudi po načelima pravičnosti. Ta zanimljiva odredba o sudskoj mogućnosti upotrebe pravičnosti, ukoliko postoji pravna praznina, direkto je proizašla iz Aristotelovog  promišljanja o pravičnosti kao korektivu pozitivnog zakona.

U savremeno doba pojavilo se dosta interpretacija i kritika uglavnom su to pokušaji dopunjavanja već postojećih teorija ali i rađanje novih koncepata poput Čiste teorije prava Hansa Kelsena koji je nastojao odvojiti pravo od filozofje, sociologije i aksiologije.

Ipak zaključak je da su sva ta oprečna i drugačija mišljena samo nadgradnja antičkih temelja i da su kasnija traganja za jasnijim obrisima pojmova pravednosti i pravičnosti samo rekonstrukcija nad već izgrđenom bazom zvanom antika.